Браћо, данас се сећамо српског свата Николе Гардовића кога је 01. марта 1992. године убио муслимански терориста Рамиз Делалић на Башчаршији у Сарајеву.
Његова проливена крв, као и крв више хиљада убијених Срба у Сарајеву остала је као светионик показујући правац којим кад тад треба да кренемо.
И зато браћо, једног дана, када будемо кренули ка Призрену, не смемо заборавимо Сарајево, када будемо славили испред Високих Дечана, да не заборавимо да морамо да се помолимо и покајемо у Житомислићу, када будемо на Ђеравици, да не заборавимо да морамо да се попнемо и на Игман.
То време ће доћи, (колико год се то чинило далеко...) а ми морамо бити уједињени и спремни, и знати где треба да идемо.
Тај пут је и ка истоку и ка западу. Не мислимо на онај политички пут провлачења између интереса Истока и Запада. Овај пут је у правом смислу речи географски. Његове границе су већ уцртане, а уцртале су га српске жртве као што је Никола Гардовић.
Догодине у Книну и Призрену!
